Srbija je nedavno dobila novog prvaka Evrope u amaterskom MMA sportu, a to je Aleksa Čortan. Naša reprezentcija napravila je sjajan učinak na Evropskom prvenstvu koje je održano u hali „Aleksandar Nikolić“ u Beogradu, osvojivši ukupno 12 medalja od kojih je jedinu zlatnu osvojio sjajni Pazovčanin.

Čortan je u poluteškoj kategoriji juniorske konkurencije stigao do zlatnog odličja nakon tri sjajna meča. U četvrtfinalu sastao se sa Slovakom Miroslavom Silharom koji je bio primoran da već nakon par minuta preda meč pošto mu je Čortan nametnuo „ankle lock“, dok je u polufinalu nakon tri runde, jednoglasnom odlukom sudija, savladao Bosanca Azura Bekrića. Kao šlag na tortu finale i protivnik Belgijanac Abdelah Haduši kog je naš Aleksa taktički savladao, nakon čega se „Pionirom“ orila himna Srbije.

Ekipa Arene Fight bila je u poseti našem reprezentativcu nakon velikog uspeha.

Kako se osećaš nakon osvojene zlatne medalje?

- „Osećaj je neverovatan, nisam stvarno očekivao da će biti ovakav ishod, ali sve je došlo na svoje. Emocije su došle tek kad se sve završilo, kad je opao taj adrenalin i kad sam postao svestan šta sam zapravo uradio.“

Kako su iz tvog ugla izgledala sva tri meča?

- „Što se tiče prvog meča sa Slovakom, taktika mi je i bila da ga rušim i da idem na parter. Dosta je visok, ali sam uspeo da ga oborim na prvo bacanje, osetio sam da sam dosta jači i probao da ga uhvatim na „ankle lock“ nakon čega se ispostavilo da je bila dobra odluka. Drugi meč sa Bekrićem mi je bio najteži na prvenstvu i pružio mi je najveći otpor. U finalu mislim da sam imao malo lošiji performans, ali sam imao dobru taktiku. Znali smo da je Belgijanac udarač i da ima loš parter, zbog toga sam išao više na rušenje. U trećoj rundi me je stigao umor, ali je bilo prisutno samopouzdanje zbog činjenice da sam dobio prve dve runde.“

Koliko ti je značilo prisustvo porodice i trenera koji su ti u svakom momentu govorili kako da postupiš?

- „Mnogo znači kad vidim porodicu i prijatelje da me bodre sa tribina, ali najviše znači podrška trenera zbog taktike koju spremamo za meč i na način na koji me ohrabruje. Tokom meča slušam sve što mi govori iza oktagona što mi u nekim situacijama dosta pomogne kad ja sam ne mogu da procenim kako da postupim prema protivniku.“

Šta ti sve prolazi kroz glavu u trenutku pre nego što sudija podinge ruku pobednika?

- „U sva tri meča sam se nadao pobedi, tako da nisam sebi dozvolio ni u jednom trenutku da se nerviram ili razmišljam o tome šta će se desiti tokom proglašenja pobednika.“

Da li si u nekim trenucima pomislio na neki težak period kroz koji si prolazio na putu do Prvenstva?

- „Naravno, puno stvari. Pre svega pripreme, odricanja, svakodnevni treninzi... Non stop prođe kroz glavu da sve što sam pravio mora da se isplati i da moram najbolje da dam od sebe. Kad kažem odricanja mislim na druženja i neke svakodnevne aktivnosti van treninga."

Da li si ikad pomislio na to da odustaneš od svega?

- „Nikada, baš nikada. Zanimljivo je što sam ja svoja prva dva meča u amaterskom MMA izgubio, ali me je to još više motivisalo da dam svoj maksimum i dokažem samom sebi da mogu pobediti."

Kako su reagovali porodica i prijatelji nakon medalje?

- „Svi su bili srećni i bilo im je mnogo drago. Kada sam počeo nisu me mnogo podržavali i sa jedne strane ih razumem, jer ovo jeste krvav sport, ali kako je vreme odmicalo sve više su me bodrili.“

Šta bi poručio svim mladim ljudima koji žele da krenu tvojim putem?

- „Da nikad ne odustaju od svog cilja, da slušaju sebe i da pruže svoj maksimum.“

Na celom tom putu do uspeha veoma je važna podrška porodice i prijatelja koju Čortan nije imao na samom početku kako je i on sam rekao. Svako ko bi pomislio da je u pitanju neka sujeta grdno bi se prevario, u pitanju je strah zbog ulaska u jedan sport koji spada među najopasnije i najkrvavije. Vremenom se sve to promenilo. Ipak, jedna osoba je bila non stop uz njega od samog početka, a to je njegova majka Martina Podlovicki, koja je shvatila da njen sin ide putem šampiona i pružila mu je maksimalnu podršku.

Kako se Vi osećate nakon činjenice da Vaš sin nosi ime prvaka Evrope?

- „Jako sam ponosna na svog sina kao i svaki roditelj čije dete napravi neverovatan uspeh. Moram priznati da smo svi bili jako nervozni, ali smo oduševljeni. On je pre Prvenstva imao nekoliko povreda, falilo mu je samopouzdanja i ovaj uspeh je nešto mnogo veliko za njega.“

Kako ste reagovali kada je zakoračio u MMA svet?

- „Meni kao njegovoj majci je u početku bilo jako teško da ga gledam. Sa druge strane ja sam ta koja ga je odvela na prvi trening. Sticajem okolnosti imala sam neka poznanstva sa trenerima i izabrali smo klub. On se od malena isticao u individualnim sportovima i kada se odlučio za borilačke sportove izabrao je MMA. Svi su u početku bili skeptični, i dan danas imam pitanja kako sam mogla da mu to dozvolim i kako mogu da ga gledam takvog. Nije lako, ali svu decu i posebno svoju treba maksimalno podržati u onome što rade. U početku se nisam nadala da će do ovde dogurati, mislila sam da će to biti samo rekreativno.“

Da li ga vidite jednog dana na krovu Sveta?

- „Vidim ga kao jednog profesionalca jer je zaista disciplinovan i posvećen. To mu je baš prioritet i nema greške što se toga tiče. Mislim da će uspeti.“

Koliko je za vas bio emotivan trenutak kada mu je stavljena zlatna medalja oko vrata i kada se zbog njega pevala himna „Bože pravde“?

- „Mnogo emotivno, naročito nakon komentara kada su rekli da se samo zbog njega prvi put čula himna Republike Srbije. Ja imam tu neku naviku da ne gledam njegove mečeve jer kad god gledam on izgubi, tako da ja samo slušam proglašenje pobednika. Kada sam čula da je pobedio bilo je vrištanja, svi smo bili jako uzbuđeni sa suzama u očima.“

Šta bi ste mu Vi kao majka poželeli u budućnosti?

- „Da ostvari sve svoje snove i da bude srećan. Samo te dve stvari.“

Sav rad i trud evropskog prvaka Alekse Čortana se isplatio i zahvaljujući treneru Slobodanu Maskimoviću koji je non stop bio uz njega, od pripreme za meč i ulaska u oktagon, pa sve do proglašenja pobednika.

Kako je za Vas izgledalo ovo Evropsko prvenstvo i Aleksin nastup?

- „Nisam previše iznenađen, ovo je samo jedan stepenik više koji je morao da se pređe. Očekivao sam medalju, ali da budem iskren nisam znao kog će odličja biti. Osećaj je tek sada zadovoljavajuć nakon nekoliko dana, ali najviše zbog Alekse i njegovog uspeha.“

Koliko je za trenera bio zahtevan put do medalje?

- „On već godinu i po dana radi na sebi, mislim da je ovo samo bio splet okolnosti koji je trebao da se dogodi iz razloga što on nije propustio ni jedan trening za godinu i po dana. Sve to nije došlo slučajno već od njegovog rada i truda.“

Njemu je mnogo značila, a pretpostavljam i Vama činjenica da je sve to bilo u Beogradu?

- „To je bio jedinstven momenat za njega jer ne verujem da će u skorije vreme imati priliku da se bori za medalju u svojoj državi, a i već sledeće takmičenje će biti u drugoj državi, ako ne i na drugom kontinentu. Meni kao treneru ovo jeste najsjajnije odličje, prošle godine smo izgubili finale gde se borio Ivan Panić. Tako da, ovo nam nije prvo finale, ali jeste prvo zlato."

Da li ga vidite jednog dana u profesionalnim vodama?

- „Naravno, to i jeste cilj, da se kroz par godina oproba u profesionalnom svetu. Ajde da kažemo da još minimum dva puta prođe kroz ovako Prvenstvo i da krenemo na sledeći stepenik. Do tada će on biti potpuno drugi čovek.“