Subotnje veče u Abu Dabiju donelo je publici još jedno novo lice iz Dagestana. Magomed Zajnukov, poznatiji kao Čanko, uspešno je odradio svoj UFC debi, savladavši Damijana Žepeckog i sačuvavši savršen profesionalni skor od 9-0. Za prosečnog ljubitelja mešovitih borilačkih veština to je bila još jedna pobeda talentovanog ruskog borca koji je stigao u najjaču svetsku organizaciju. Međutim, oni koji godinama pažljivo prate razvoj MMA vrlo dobro znaju da se iza ovakvih priča retko krije slučajnost. Kada iz istog kraja sveta, iz iste sale i pod istom filozofijom godinama izrastaju šampioni najvećih organizacija, onda više ne govorimo o talentu pojedinca, već o sistemu koji je promenio ovaj sport.

A taj sistem ima ime i prezime.

Abdulmanap Nurmagomedov.

Njegovo ime danas se izgovara sa ogromnim poštovanjem među trenerima, borcima i analitičarima širom sveta, iako se on nikada nije borio za UFC titulu niti je bio globalna zvezda poput svog sina Habiba. Dok su reflektori bili upereni u borce koji su ulazili u oktagon, on je stajao nekoliko metara iza njih, u uglu, gotovo neprimetan, bolje reći nenametljiv. Nikada na silu nije jurio svoje parče slave. Dok su drugi gradili ime kroz intervjue, kamere i samopromociju, on je gradio ljude. Nije osećao potrebu da objašnjava svetu kakav je trener, jer je verovao da će jednog dana njegovi učenici to ispričati mnogo ubedljivije od bilo koje njegove reči. I zaista, svaka velika pobeda Habiba, Islama, Umara, Usmana, a sada i Čanka, predstavlja možda i najbolju poruku koju je jedan trener mogao da ostavi iza sebe.

Abdulmanap nikada nije želeo da napravi samo jednog šampiona. To je možda i najveća razlika između njega i mnogih drugih velikih trenera. Njegov cilj nije bio da pronađe jednog vanserijskog talenta i oko njega izgradi čitavu priču. Verovao je da je pravi trener onaj čiji sistem nastavlja da stvara vrhunske borce čak i kada njega više nema. Upravo zato je godinama govorio da ga neće pamtiti po Habibu, već po generacijama koje dolaze. U trenutku kada su mnogi te reči doživljavali kao očinsku želju i preterani optimizam, malo ko je mogao da pretpostavi da će se pokazati gotovo proročanskim.

Njegova škola nastajala je daleko od glamura Las Vegasa ili modernih trening centara u Americi. U planinama Dagestana, gde su disciplina, poštovanje i rad deo svakodnevnog života, Abdulmanap je decenijama razvijao metod rada koji nije bio zasnovan isključivo na fizičkoj pripremi. Smatrao je da se vrhunski borac ne stvara samo snažnim telom, već snažnim karakterom. Često je govorio da čovek koji nije naučio da kontroliše sopstveni ego nikada neće moći da kontroliše ni borbu. Zato je od svojih učenika zahtevao mnogo više od dobrog treninga. Morali su da budu tačni, uredni, disciplinovani, da poštuju starije, da završavaju školu i da razumeju da ih ljudi neće pamtiti samo po pobedama, već i po načinu na koji se ponašaju kada karijeri dođe kraj.

Pre nego što je postao čovek čije će ime zauvek promeniti istoriju MMA, Abdulmanap Nurmagomedov bio je uspešan rvač i višestruki šampion u sambou. Međutim, iako je ostvario zapažene rezultate kao sportista, vrlo rano je shvatio da će njegov najveći doprinos borilačkom sportu doći u ulozi trenera. Gotovo čitav život podredio je razvoju mladih boraca, često žrtvujući sopstvenu udobnost kako bi njima pružio bolje uslove za napredak.

Koliko je bio posvećen toj misiji možda najbolje pokazuje priča koju je Habib ispričao tokom govora prilikom prijema u UFC kuću slavnih. Kada je shvatio da mnogi talentovani momci iz udaljenih delova Dagestana nemaju gde da žive i treniraju, Abdulmanap je doneo odluku koju bi malo ko bio spreman da donese. Prodao je svoju porodičnu kuću u selu Sildi kako bi iznajmio veliku kuću u Mahačkali u kojoj će njegovi borci imati smeštaj, redovne obroke i uslove da svakodnevno treniraju. Za njega to nije bio finansijski rizik, već ulaganje u budućnost dece kojoj je želeo da pruži priliku kakvu mnogi od njih nikada ne bi dobili. Upravo zbog toga njegovi učenici o njemu nikada nisu govorili samo kao o treneru. Za većinu njih bio je učitelj, vaspitač i druga očinska figura, čovek koji je verovao u njih mnogo pre nego što su oni sami poverovali da mogu da postanu šampioni.

Koliko je bio dosledan svojim principima najbolje pokazuje još jedna anegdota sa treninga. Jednog dana primetio je da veliki broj momaka dolazi na trening sa dužom kosom, uprkos pravilima koja su važila za sve. Bez obzira na to što su među njima bili neki od najtalentovanijih boraca koje je imao, poslao ih je kući. Među njima se nalazio i mladi Islam Mahačev. Nije bilo rasprave, objašnjavanja niti izuzetaka. Nekoliko sati kasnije samo nekolicina se vratila, ošišana, spremna da prihvati pravila. Islam je bio jedan od njih. Abdulmanap nije održao veliki govor niti ih je kažnjavao dodatnim treningom. Jednostavno ih je pustio da nastave sa radom, jer je znao da su tog dana naučili važniju lekciju od bilo koje tehnike rušenja ili poluge.

Takav odnos imao je i prema sopstvenom sinu. Habib Nurmagomedov godinama je ponavljao da njegov otac nikada nije pokazivao privilegije prema njemu, već upravo suprotno. Bio je stroži prema njemu nego prema bilo kome drugom u sali. Ako bi cela grupa pogrešila, Habib bi prvi snosio posledice. Abdulmanap nije želeo da iko može da kaže kako njegov sin ima poseban tretman. Znao je da će upravo Habib jednog dana nositi najveći teret očekivanja i da zbog toga mora biti psihički jači od svih ostalih.

Možda upravo zato Habib nikada nije izgledao kao čovek koji sumnja u sebe. Njegovo samopouzdanje nije bilo rezultat nepobedivog profesionalnog skora, već detinjstva provedenog uz čoveka koji ga je svakodnevno učio da pobedi sopstvenu lenjost, strah i sujetu. Kada je završio karijeru posle pobede nad Džastinom Gejdžijem i ostao na savršenih 29-0, mnogi su govorili da je UFC ostao bez jednog od najvećih boraca svih vremena. Međutim, ljudi koji su dobro poznavali Abdulmanapa tada su govorili nešto sasvim drugo. Verovali su da njegov najveći projekat tek počinje.

Islam Mahačev bio je prvi dokaz da je ta procena bila tačna. Dok je Habib postajao globalna zvezda, Abdulmanap je često znao da iznenadi novinare tvrdnjom da je Islam tehnički najkompletniji borac kojeg je ikada trenirao. Takve izjave u tom trenutku delovale su gotovo neverovatno. Kako neko može biti kompletniji od čoveka koji ne zna za poraz? Danas, kada je Mahačev osvojio titule u dve težinske kategorije i postao najbolji “pound for pound” borac sveta, te reči više ne zvuče kao očinska emocija, već kao vrhunska trenerska procena. Abdulmanap je u Islamu video nešto što drugi tada nisu uspevali da prepoznaju - borca koji će spojiti dagestansko rvanje sa vrhunskim boksom, osećajem za distancu i taktičkom inteligencijom koja protivnike tera da greše mnogo pre nego što razmena uopšte počne.

Isto važi i za Umara Nurmagomedova. Za razliku od prve generacije dagestanskih boraca, Umar je odrastao u periodu kada je ovaj tim već imao pristup najboljim trenerima sveta kroz saradnju sa AKA akademijom Havija Mendeza. Zbog toga njegov stil predstavlja evoluciju Abdulmanapove škole. On nije samo dominantan rvač. Njegovo kretanje, rad nogu, raznovrsnost u udarcima i osećaj za ritam borbe pokazuju koliko se ta škola razvijala iz godine u godinu. Čak ni prvi poraz u profesionalnoj karijeri nije promenio mišljenje stručnjaka da će vrlo brzo ponovo biti u samom vrhu bantam kategorije, jer se u Dagestanu poraz nikada nije smatrao krajem puta, već lekcijom iz koje moraš da izađeš bolji.

Usman Nurmagomedov predstavlja još jednu potvrdu Abdulmanapove vizije. Odrastao je posmatrajući Habibove treninge i slušajući savete čoveka koji mu je bio mnogo više od trenera. Sam je više puta govorio da je Abdulmanap bio osoba koja je u njemu videla šampiona mnogo pre nego što je on sam poverovao da je to moguće. Danas je neporaženi prvak PFL organizacije i jedan od najkompletnijih boraca svoje generacije, a mnogi smatraju da bi bez ikakvih problema mogao da se bori za titulu i u UFC-u. Njegov stil karakterišu smirenost, kontrola i gotovo neverovatna sposobnost da protivniku oduzme samopouzdanje, osobine koje su bile zaštitni znak svih Abdulmanapovih učenika.

Upravo zato pobeda Magomeda Zajnukova u Abu Dabiju nije samo uspešan debi još jednog talentovanog borca. Ona predstavlja nastavak priče koja traje decenijama. Čanko je odrastao slušajući iste savete koje su slušali Habib, Islam, Umar i Usman. Trenirao je u istom okruženju u kojem su disciplina i karakter važniji od talenta. Njegov impresivan boks i sjajna kontrola distance pokazuju koliko se ta škola menjala i prilagođavala modernom MMA, ali njena suština ostala je potpuno ista. Borci se više ne prepoznaju samo po dominantnom rvanju. Prepoznaju se po smirenosti, po tome što gotovo nikada ne paniče, ne odustaju od plana i ne dozvoljavaju emocijama da upravljaju njihovim odlukama.

Možda se upravo u tome krije najveća veličina Abdulmanapa Nurmagomedova. Njegovo nasleđe ne može da se izmeri brojem titula, pobeda ili šampionskih pojaseva. Mnogo je trenera koji su stvorili jednog velikog šampiona. Izuzetno je malo onih koji su stvorili školu koja nastavlja da proizvodi vrhunske borce i nakon njihovog odlaska. Kada danas pogledamo Habiba, Islama, Umara, Usmana ili sada Čanka, ne gledamo pet različitih karijera. Gledamo pet poglavlja iste priče. Priče o čoveku koji je razumeo da najveći trener nije onaj koji stvori najboljeg borca svoje generacije, već onaj čija filozofija nastavlja da pobeđuje i onda kada njega više nema.

Zbog toga je Čankova pobeda u Abu Dabiju mnogo više od uspešnog UFC debija. Ona je podsetnik da je Abdulmanap Nurmagomedov odavno prerastao u simbol. Njegovo mesto u uglu oktagona ostalo je prazno još 2020. godine, ali ideje koje je ostavio iza sebe i dalje ulaze u kavez sa svakim novim borcem koji je prošao kroz njegovu školu. Dokle god iz Dagestana budu stizali borci koji su odrasli po istim pravilima, svet MMA će iznova dobijati odgovor na pitanje zašto je Abdulmanap Nurmagomedov više od trenera.