Dok je Kamaru Usman godinama dominirao UFC-om i gradio reputaciju jednog od najboljih velteraša svih vremena, njegov najveći navijač nalazio se iza rešetaka.
U federalnom zatvoru u Sigovilu, u američkoj saveznoj državi Teksas, živelo je oko 175 zatvorenika koji su imali na raspolaganju svega šest televizora. Pravila su bila stroga – program je mogao da se gleda samo do ponoći, a čuvari su u svakom trenutku imali pravo da isključe televizore ukoliko procene da je buka prevelika.
Ipak, postojao je jedan nepisani izuzetak.

Kad god bi Kamaru Usman ulazio u UFC oktagon, ceo zatvor bi se okupio ispred televizora. Svih šest aparata bilo bi prebačeno na UFC prenos, biblioteka i zajedničke prostorije ostajale bi prazne, a zatvorenici svih rasa zajedno su navijali za čoveka kojeg većina nikada nije ni upoznala.
Razlog je bio jednostavan – među njima je kaznu služio Muhamed Nasiru Usman, Kamaruov otac.

Muhamed je 1989. godine emigrirao iz Nigerije u Sjedinjene Američke Države, kada je Kamaru imao samo dve godine. Prvobitno je planirao da završi studije farmacije i vrati se kući, ali je ubrzo odlučio da porodicu dovede u Ameriku.

Na ponovno okupljanje čekali su punih šest godina. Za to vreme nijednom nije otišao u Nigeriju. Sa porodicom je komunicirao isključivo telefonom i pismima koja je slao preko putnika koji su odlazili u njegovo rodno selo. Redovno im je slao novac, a jedne godine i Nintendo konzolu.

„Deca su gledala u nju i pitala: ‘Šta je ovo?’ Nismo imali struju. Rekla sam im: ‘Otac vam je ovo poslao jer ćete se ovime igrati kada dođete u Ameriku.’ Dve nedelje smo čekali da dobijemo električnu energiju, a kada su je uključili i kada su videli sliku na ekranu, bili su presrećni“, ispričala je njegova majka Afišetu.
Porodica se konačno okupila u Americi, ali nije prošlo mnogo vremena pre nego što je doživela novi težak udarac.

Problemi sa zakonom

Muhamed Usman uhapšen je 2009. godine nakon istrage federalnih vlasti. Kao vlasnik kompanije za prevoz pacijenata ambulantnim vozilima, osuđen je po 14 tačaka optužnice zbog prevare u zdravstvenom sistemu (health care fraud), odnosno podnošenja lažnih zahteva za naplatu usluga programu Medicare. Sud mu je izrekao kaznu od 15 godina zatvora (180 meseci) i naložio da isplati 1,3 miliona dolara odštete.

Odluka koje je promenila sve

Samo mesec dana pre početka očevog suđenja Kamaru je postao NCAA šampion u rvanju. Nedugo zatim posetio je oca u pritvoru i kroz staklo prostorije za posete saopštio mu da želi da postane profesionalni MMA borac.

„Došao je kod mene i rekao da želi da postane borac. Kroz staklo mi je na telefonu pokazao snimke svojih treninga. Rekao sam mu da to nije život koji sam želeo za njega, ali sam mu ipak dao svoj blagoslov“, prisetio se Muhamed.

Od tog trenutka Usmanova karijera krenula je neverovatnom brzinom. Osvojio je „The Ultimate Fighter“, potpisao ugovor sa UFC-om i počeo da niže pobede.
Kada je njegov otac prebačen na odsluženje zatvorske kazne u Sigovil, najveća uteha nisu mu bili razgovori sa spoljnim svetom, već borbe njegovog sina.
Svaki put kada bi Kamaru nastupao, svih šest televizora u zatvoru bilo bi prebačeno na UFC prenos. Zatvorenici su se okupljali u istoj prostoriji, a čak su i čuvari tih večeri često gledali kroz prste kada je vreme za gašenje televizora odavno isteklo.

„Ništa nije moglo da zameni te večeri. Na nekoliko sati zaboravljali smo da smo u zatvoru. Kao da smo i sami bili u areni“, prisetio se jedan od bivših zatvorenika.
Dok je Kamaru nizao pobede u UFC-u, zatvorenici su danima analizirali njegove borbe. Za mnoge od njih to nije bio samo sport, već trenutak kada su mogli da pobegnu od zatvorske svakodnevice.

Malo ko zna da je Usman u tom periodu doneo jednu neobičnu odluku.
Od UFC-a je tražio da ga ne stavlja na „pay-per-view“ priredbe sve dok se ne bude borio za titulu. Razlog nije bio novac niti popularnost.
Zatvor u kojem je njegov otac služio kaznu nije emitovao PPV događaje.
Usman je želeo da njegov otac može da gleda svaku njegovu borbu.

„Bilo je trenutaka kada sam plakao. Ali, koliko god to čudno zvučalo, ceo život sam bio naučen da ne zavisim od oca. Naravno da mi je bio potreban, ali nikada nisam bio dete koje je govorilo: ‘Moj tata me ne voli zato što nije došao na moje rvačko takmičenje.’ Znao sam ko je on i znao sam da me voli“, rekao je Usman.
Njegov otac ga je uživo gledao kako se takmiči samo tri puta u životu. Sve ostale najveće trenutke njegove karijere pratio je iza zatvorskih zidina zajedno sa ostalim zatvorenicima.

Kamaru je zeleo da svom ocu vrati ponos

Kada je tokom jedne od prvih poseta Sigovilu saznao da zatvorenici imaju televizor na kojem mogu da gledaju UFC prenose, Kamaru je shvatio koliko njegovom ocu znače ti trenuci.

„Ako ste na takvom mestu, lako je da pomislite da ste odbačeni i da nikoga nije briga za vas. Želeo sam da moj otac ima razlog za ponos. Želeo sam da svi u tom zatvoru mogu da vide njegovog sina kako se bori na najvećoj svetskoj sceni. To mi je značilo više od svega“, rekao je Usman.
Njegova priča odavno je prevazišla granice sporta. Za jedne je Kamaru Usman UFC šampion i jedan od najvećih velteraša svih vremena, ali za 175 zatvorenika u Sigovilu bio je mnogo više od toga – bio je razlog da makar na nekoliko sati zaborave gde se nalaze i poveruju da i iza zatvorskih zidina postoji nada.
A za jednog čoveka značio je još više. Za svog oca Muhameda nije bio samo šampion, već sin koji mu je, u najtežim godinama života, vraćao ponos i davao snagu da izdrži zatvorske dane. Svaka njegova pobeda bila je i mala pobeda čoveka koji je mečeve svog sina pratio iza rešetaka, čekajući dan kada će ga ponovo zagrliti kao slobodan čovek.

Muhamed Usman je pušten na slobodu u februaru 2020. godine, nakon što je odslužio gotovo deset godina u zatvoru.