Nju Orleans, 15. septembar 1978. godine. Superdome je bio prepun, a u ringu su ponovo stajala dvojica boksera čiji se prvi susret dogodio samo sedam meseci ranije. Na jednoj strani bio je Muhamed Ali, čovek koji je već tada imao status sportske ikone i zaštitnog lica boksa. Na drugoj, tada 25-godišnji Leon Spinks, olimpijski šampion iz Montreala i bokser koji je početkom iste godine priredio jedno od najvećih iznenađenja u istoriji teške kategorije, kada je pobedio upravo Alija nakon 15 rundi i tako osvojio naslov prvaka sveta.

Ovoga puta ulog nije bio samo svetski pojas. Za Alija je ovo bila prilika da vrati titulu koju je izgubio kada je većina očekivala da će bez većih problema savladati mnogo manje iskusnog protivnika.

Kada su se sastali prvi put, 15. februara 1978. u Las Vegasu, Spinks je imao svega sedam profesionalnih borbi iza sebe. Ali je u tom trenutku iza sebe imao više od 50 profesionalnih mečeva, dva šampionska mandata i pobede nad imenima poput Sonija Listona, Džoa Frejzera i Džordža Foremana.
Spinks je od prvog zvona nametnuo visok tempo. Nije dozvoljavao Aliju da koristi distancu i kretanje na način na koji je navikao, već je konstantnim pritiskom terao tadašnjeg šampiona da se povlači i razmenjuje udarce. Posle 15 rundi, sudije su donele podeljenu odluku u korist Spinksa i Ali je ostao bez titule.
Za Spinksa je to bila pobeda koja je preko noći promenila njegov status. Za Alija, međutim, poraz nije značio kraj. Umesto da se povuče, što se u tom periodu već sve češće pominjalo, dobio je priliku za revanš.

Sedam meseci kasnije, isti rivali ponovo su se našli u ringu.
Ovoga puta Ali je u meč ušao sa drugačijim planom. Bilo je jasno da ne želi da dozvoli Spinksu da ponovi ono što je radio u prvom susretu. Umesto da prihvati konstantnu borbu na srednjoj i bliskoj distanci, Ali je mnogo više koristio svoje kretanje, prednju ruku i iskusno kontrolisao ritam borbe.
Spinks je pokušavao da skrati distancu i nametne fizički zahtevnu borbu, međutim Ali je uspevao da ga drži na dovoljnoj udaljenosti od sebe i bira trenutke za kontre.
U tome je i bila najveća razlika između prvog i drugog meča.
Ali više nije pokušavao da dokazuje da je brži ili fizički superiorniji. Sa 36 godina, u fazi karijere u kojoj više nije posedovao eksplozivnost iz najboljih dana, koristio je ono što je izgradio tokom više od dve decenije profesionalnog boksa: tajming, osećaj za distancu i sposobnost da prilagodi taktiku protivniku.
Spinks je ostao aktivan do samog kraja, ali nije uspeo da ponovi partiju iz prvog meča. Ali je kontrolisao veći deo borbe i posle 15 rundi odluka je bila jednoglasna - Muhamed Ali je ponovo postao svetski šampion!

Za Alija je to bila 56. profesionalna pobeda, ali broj koji je te noći bio mnogo važniji odnosio se na nešto sasvim drugo, broj osvojenih titula.
Prvi put je svetski prvak postao 1964. godine. Tada još kao Kasijus Klej, 22-godišnji izazivač, šokirao je svet pobedom nad Sonijem Listonom. Nakon meča objavio je čuvenu rečenicu da je “najveći“, a samo nekoliko dana kasnije promenio ime u Muhamed Ali.

Drugi put se na sam vrh vratio deset godina kasnije.
Nakon što mu je titula oduzeta zbog odbijanja da učestvuje u ratu u Vijetnamu i nakon gotovo četiri godine van boksa, Ali je 1974. u Kinšasi savladao tada neporaženog Džordža Foremana. Tokom čuvenog meča “Rumble in the Jungle“ koristio je čuvenu taktiku kasnije nazvanu “rope-a-dope“, preživljavao Foremanove napade uz konopce, a zatim ga u osmoj rundi nokautirao.

Treći šampionski povratak dogodio se protiv čoveka od kojeg je to možda najmanje očekivao, Leona Spinksa.
Pobedom u revanšu Ali je postao prvi bokser u istoriji koji je tri puta osvojio svetsku titulu u teškoj kategoriji.
Podvig je bio još značajniji ako se uzme u obzir put kojim je do njega došao. Ali je u međuvremenu prošao kroz susrete sa nekim od najboljih teškaša svoje generacije, izgubio je od Džoa Frejzera, izgubio je od Kena Nortona, bio je van ringa zbog političkog sukoba sa američkim vlastima, vraćao se nakon dugih pauza i već je bio u srednjim tridesetim godinama kada je ponovo počeo da se bori za svetski tron.

Zatim je, nakon poraza od gotovo deset godina mlađeg protivnika, pronašao način da se vrati.
Upravo zbog toga revanš sa Spinksom zauzima posebno mesto u Alijevoj karijeri. Nije to bila njegova najatraktivnija borba, niti meč koji će se pamtiti zbog nokauta. Ali jeste bio jedan od najvažnijih. Te noći u Nju Orleansu Ali nije samo pobedio čoveka koji mu je oduzeo pojas. Pomerao je granicu onoga što je u teškoj kategoriji bilo moguće. Pre njega nijedan bokser nije tri puta osvajao svetsku titulu u kraljevskoj kategoriji. Ali je to uradio u eri u kojoj je teška kategorija bila prepuna velikih imena i šampionskih izazova.

Sličan uspeh ostvarili su i drugi veliki šampioni. Evander Holifild osvojio je titulu četiri puta, a Lenoks Luis, Majkl Murer i Vitali Kličko ostvarili su svoje višestruke šampionske povratke. Međutim, Ali je bio prvi koji je stigao do broja tri i jedini koji je sva tri puta držao sve moguće pojaseve u kategoriji.

Njegova priča sa Spinksom time je dobila i drugačiji završetak. Sedam meseci pre mladi olimpijski šampion srušio je Muhameda Alija i postao jedan od najmlađih svetskih prvaka u istoriji teške kategorije. U revanšu je Ali pokazao zašto je iskustvo u boksu često jednako važno kao brzina, snaga i mladost. Posle 15 rundi, pojas se vratio na Alijev struk, a zajedno sa njim stigla je i nova stranica u istoriji boksa.