Malo je sportskih priča koje mogu da se porede sa životnim putem Tomislava Tome Vukomanovića. Aktuelni WBC International Silver šampion u superlakoj kategoriji, koji će 19. juna u beogradskoj Ložionici braniti pojas protiv neporaženog Derika Kveja iz Gane, do vrha profesionalnog boksa stigao je nakon detinjstva koje nikome ne bi poželeo.

Kao dvomesečna beba ostavljen je u Dečjem domu „Rada Vranješević“ u Banjaluci. Roditelji mu se nakon toga nikada nisu javili, ali je upravo kroz sport pronašao porodicu koju nije dobio rođenjem.

U razgovoru za Bokscast, Vukomanović je otvoreno govorio o odrastanju bez roditelja, životu u domu i čoveku koji mu je promenio život – treneru Dušku Zoriću, kojeg danas zove ocem.

– Ja sam u dom stigao sa dva meseca, kao beba sam ostavljen u Dečjem domu „Rada Vranješević“ i tu sam proveo najveći deo svog života. Ono što je najvažnije jeste da mi je sport otvorio sva vrata. Bez sporta ne bih usmerio sebe ka tom putu – rekao je Vukomanović.

Iako mnogi život u domu vide kao veliki hendikep, Tomislav nikada nije želeo da sebe predstavlja kao žrtvu.

– Život u domu je možda malo drugačija startna linija. Ne želim da zvuči patetično, ali u domu deca imaju sve – od hrane i medicinske nege do svega što je potrebno za normalan život. Ne mogu da kažem da mi je nešto falilo. Porodicu nisam dobio rođenjem, ali sam je stekao kroz sport i svoj matični klub Sveti Georgije. Tu sam dobio identitet i sve ono što mi je bilo potrebno da se izgradim u ličnost kakva sam danas.

Ipak, priznaje da je bilo trenutaka kada je bilo teško odrastati bez porodice.

– Nikada nisam razmišljao da mi nešto fali, jer sam tako naučen u svom klubu da ne tražim izgovore i da ne kukam. Svima je teško, ali svako mora da pronađe i onaj poslednji atom snage i da da svoj maksimum. Ako ne damo maksimum, nećemo ništa postići u životu, ne samo u sportu. Tako me je naučio moj otac Duško Zorić.

Prekretnica u njegovom životu dogodila se kada je kao desetogodišnjak prvi put kročio u salu Kik-boks kluba Sveti Georgije.

– Kao dete sam došao na jednu humanitarnu reviju koju je organizovao Duško Zorić. Kasnije sam prvi put ušao u salu i tada me nije fascinirao sport, već čovek. Prišao mi je, pitao me da li ću trenirati i rekao da ću jednog dana biti njegov šampion. I danas se naježim kada se toga setim.

Poseban utisak ostavila je disciplina koju je video već na prvom treningu.

– Svi su razgovarali i spremali se za trening, a onda je trener ušao u salu. Odjednom je nastala potpuna tišina. Svi su stali mirno i čekali početak treninga. Tada sam video koliko ga poštuju i poželeo sam da jednog dana budem čovek kakav je on.

Upravo u tom klubu pronašao je ono što mu je najviše nedostajalo tokom odrastanja.

– Ta porodična atmosfera u klubu bila je nešto što je najviše manjkalo u domu. Imao sam sve, ali sam tražio to nešto što nije bilo tu. U klubu sam pronašao očinsku figuru koja me i danas vodi kroz život.

Tomislav ne krije da je odrastanje u domu nosilo i određene opasnosti.

– Bilo je pogrešnih uzora i ljudi na koje lako možeš da se ugledaš kada si dete. U jednom trenutku i ja sam nesvesno krenuo tim putem. Onda se dogodio preokret kada sam počeo da treniram i kada sam osetio taj porodični duh u klubu. Naučio sam vrednosti koje me i danas vode – da nikada ne učiniš nešto loše drugom čoveku.

Jedan događaj posebno je obeležio njihov odnos. Kada je kao dečak trebalo da plati prvu članarinu, prišao je treneru i objasnio da dolazi iz doma.

– Pitao sam ga da li će se moji vaspitači ljutiti jer im nisam rekao da želim da treniram. Tada je odmah odlučio da više nikada ne plaćam članarinu. Punih 15 godina preuzeo je na sebe kompletnu finansijsku brigu o meni.

Danas Duška Zorića ne doživljava samo kao trenera.

– On je za mene očinska figura. To je čovek na kojeg se ugledam i kakav želim da budem. Za mene je prvo otac, pa onda trener i sve ostalo.

Posebno emotivno govori o trenutku kada ga je prvi put nazvao ocem.

– Pitao sam ga da li smem tako da mu se obraćam. Ja ga zovem „tajo“. Rekao mi je: „Naravno, sine, svi smo ovde porodica.“ Od tada je tako ostalo. On mene nikada nije odvajao od svoje dece i između nas postoji posebna, neraskidiva veza.

Pored sportskih uspeha, Vukomanović je uspeo da izgradi i akademsku karijeru. Završio je državni Fakultet za fizičko vaspitanje i sport u Banjaluci, a trenutno privodi kraju master studije.

– Na fakultet me je usmerio moj otac Duško Zorić. Mnogo mi je pomogao i otvorio vrata da završim Fakultet za fizičko vaspitanje i sport. Posle toga sam upisao i master studije, ostala su mi još dva ispita i očekujem da ih završim ove akademske godine.

Kada govori o biološkoj porodici, Vukomanović ne pokazuje gorčinu.

– Nisam u kontaktu sa njima, niti su oni pokušavali da stupe u kontakt sa mnom. Imam jednog rođenog i jednog nerođenog brata i sa njima sam u kontaktu. Ali ja svoju pravu porodicu već imam. Kao što moj otac često kaže: „Nije bitno ko te napravio, nego ko te odgojio.“ To je rečenica kojom se vodim kroz život. Vraćati se u prošlost nema nikakvog smisla. Moja porodica je Duško, njegova supruga, klub i svi ljudi koji su bili uz mene.

Danas, sa šampionskim pojasom oko struka i profesionalnom karijerom bez poraza, Tomislav Vukomanović predstavlja mnogo više od uspešnog boksera. Njegova priča pokazuje koliko sport može da promeni život i koliko jedna pružena ruka u pravom trenutku može da odredi nečiju budućnost.

U petak ga u Ložionici očekuje nova velika borba protiv Derika Kveja, ali bez obzira na ishod tog meča, Tomislav Vukomanović je svoju najveću životnu pobedu odavno izvojevao.